​

Stranica je posvećena posebnom aspektu pristupačnosti za osobe za oštećenim vidom, audiodeskripciji. Videći ljudi svoje čulo vida uzimaju zdravo za gotovo. Svoje oči koristimo da učimo, otkrivamo svet i uživamo u njemu, da se krećemo, radimo itd. Poimanje sveta osoba sa oštećenim vidom je potpuno drugačije. Ostala čula su daleko razvijenija nego kod videćih ljudi, i svi znamo da slepi i slabovidi ljudi i uče i rade,kreću se, uživaju u životu kao i svi ostali, ali da neke stvari ne mogu doživeti u punom obliku bez neophodnih  prilagođavanja. Strani film slepa osoba može slušati ukoliko je sinhronizovan prevod, ali film je slika i zvuk. Znači da nedostaje slika.  Audiodeksripcijom film postaje potpun doživaljaj za slepog ili slabovidog gledaoca.   Ako je film titlovan slepa i slabovida osoba je potpuno uskraćena za uživanje u ovom umetničkom delu.  Nedostaje i sinhronizacija i audiodeskripcija. Ali, audiodeskripcija filma je samo jedna od oblasti u kojoj je audiodeskripcija alatka za pristupačnost za slepe i slabovide.

Šta je ustvari audiodeskripcija?

Audiodeskripciju u nekim zemljama još nazivaju tiflokomentarisanjem ili tifloprevođenjem. Svaki ovih izraza je ispravan i opisuje prirodu procesa prilagođavanja vizuelnih sadržaja osobama koje imaju problema sa vidom.  Audiodeskripcija je alatka pristupačnosti za slepe i slabovide koja je postala standard u mnogim razvijenim zemljama. Čak na Univerzitetu Berkli u SAD je nastavna alatka za videće  studente kao i studente sa oštećenim vidom u nastavni engleskog jezika, glume i drame. 

Cilj audiodeskripcije je da slepa i slabovida osoba dobiju relevantne informacije o određenom sadržaju. Opisuje događaj, gestikulaciju, mimiku, scenu i sl.  Kao alatka pristupačnosti audiodeskripcija se koristi u praćenju filmske umetnosti, u pozorištu, muzeju, galeriji,  opisu video materijala, slika na internetu i TV programa.

Počeci audiodeskripcije u svetu

Osnivačem audiodeskripcije u svetu se smatra Gregori Frejzer, koji je 1974. odine u magistarskoj tezi u San Francisku razvio koncept audiodeksripcije na televiziji. Nakon njega su uglavnom prvo u SAD razvijali audiodeskripciju za pozorište, muzeje. Gregori Frejzer, kao profesor Univerziteta u San Francisku je 1986. godine osnovao Institut za audiodeskripciju pri istom Univerzitetu i jedan od prvih projekata tog institura je bila simultana audiodeskripcija za film Frenisisa Forda Kopole Taker: čovek i njegov san. Danas je ova alatka pristupačnosti standard u razvijenim državama Evrope, a SAD su najdalje otišle u primeni i razvoju audiodeskripcije.

Audiodeskripcija kod nas

Na pristupačnosti za sve oblike invalidnosti se u Srbiji dosta uradilo u poslednjim godinama. Za slepe i slabovide se prilagođavaju staze, semafori, knjige, udžbenici za učenike, table sa brajevim pismom i slično. Ali audiodeskripcija kao alatka je sporadična u primeni i sve manje je ima.

Svetla tačka u audiodeskripciji u Srbiji su aktivnosti Udruženja Homer,  koje godinama organizuje mini-festival filmova  sa audiodeskripcijom. Nažalost zbog nedostatka sredstava ovaj festival je pristupačan za slepe i slabovide žitelje glavnog grada. Ranije je na državnoj televiziji bilo moguće povremeno pogledati film prilagođen slepim i slabovidim osobama. Godinama ni toga nema. O audiodeskripciji u muzejima i pozorištima skoro da nema reči.